Politika na Balkanu

[9a6r]

Sutra bi u Dvorima mogla past mala zakuska a? Da se verodostojno obeleži obljetnica.
E moj narode....

[9a2jg]

Ne znan ja na koje ti dvore misliš, Beli dvor, ili Dverce ?
Moj prvi susid je bija ročnik u Titovoj gardi, u DR-u nije bija ni ure, sto puta je bolje proša od mene. Pametnome dosta.

Dakle, da se mi vratimo na domaći rad !
Svake godine, na današnji dan, ja osvježim pamćenja, drugovima i gospodi, da ne zaborave tko je Janko, a tko Marko. Jer, počela je (odavno) kolektivna amnezija, sinkopa, od poduzetnika i nogometaša, do nas malih, običnih ljudi.
Brdo je sačuvanog materijala, mojih zapisa, zapisanih izjava očevidaca, trebalo bi to, konačno, i ukoričiti.
Odakle početi ? Pa tamo gdje je sve i počelo, na današnji dan, prije 30 godina, u Civljanima. Gradski ljudi, koje put nije nikad gonija staron ceston za Zagreb, njih 95%, nisu do tada nikad čuli za to misto, iza Vrlike, prema Kninu.

Čin su "osvanuli" balvani, odma se našlo 5 - 6 gorljivih RA u mom klubu, da oni moraju ić tamo, vidit šta je to, bili su tako nabrušeni, ka da će otpuhat te sve bradate spodobe s asfalta ! I sili ti oni u tamnoplavi Audi, našeg kolege Betona, i idu oni tamo, u to Civljane, maltene da ureduju. Da puno ne tupin, brže su došli natrag, nego šta su otišli. Jer, oni su to sve držali za zajebanciju dok nisu vidili stabla od 5 - 6 metara dužine, stavljena cik-cak, iza svakog po jedan dva, sa tandžarom, ili kalašnjikovom, a brlja smrdi do nebesa... Mogao bi o još nekim "detaljima", ostavimo to za knjigu.

Tog istog dana, vraćaju se naši kumovi iz Zagreba, u rodnu Vrliku, sa starim Renault 4. I sve je bilo relativno OK, dok nisu došli do Civljana, ali s druge strane.
Govori naš kum, svojoj ženi : "Bogati živa, nije nigdi pisalo da se snima neki ratni film !" U toj jednoj rečenici je utkana sva naša naivnost koju smo imali do 1991.

Te, 1991.g. u kotaru Gripe (iznad Bobisa, na raskrižju iznad Koteksa), su dolazili svi oni koji nisu željeli potpisat ugovor kod generala Jelića, ali su htjeli odmah u obranu Hrvatske. Od tamošnjeg ćate je bilo jedno jedino pitanje : Imaš li oružje ? Prava osoba na pravom mjestu, a...? Ljudi su bili zaprepašteni, frustrirani, bez teksta, pa ipak smo mi bili prvo građani, koji će nan kurac oružje doma, i to u miru ? Ljudi su raspoređivani u Narodnu zaštitu, a i o tome će biti poveće poglavlje, kad dođe vrijeme.

Na današnji dan je iša jedan moj gost iz Hamburga, sa ženon i dva sina, doma, za Hamburg. Škrt , kakav je bija, pita on mene dan prije, da je čuja da može malo skratiti put, prema Kninu i Zagrebu. Može, odgovaran ja, u Klisu skreni livo, pa priko Muća, na Otavice, Miočić, Biočić, Tepljuv, izađeš na Staru stražu povrh Knina, uštediš cca 18 km. Još mu ja reko, kad dođe doma, da se javi telefonon, da je sve u redu. Javija se tek nakon 2 dana, tija bi puno reč, u malo vrimena, ono šta je u svakoj rečenici ponavlja, citiram "banditen, oni mojoj ženi mašin geveru pod vrat stavljali...". I koliko san ga god ja nastoja umirit, toliko je on bija još žešći. Počeja je vikat u mikrofon "Nikad više u Jugoslaviju!". Ja pokuša okrenit na zajebanciju, velim "Pa tu su inače mirni ljudi, zavedeni...!" Ka da san dolija ulje na vatru, urla on Banditen, nikad više.
Poslin san ja složija kockice. Oni su njega, kako god je doša na koju barikadu, zaustavili, sve stvari vanka iz auta, pretresali, i maltretirali. Ta noćna (u stvari danja) mora je trajala cijeli dan.
I zaista, moj barba Nijemac nije nikad više doša u Bol, Hrvatsku, Jugoslaviju...

Ali, to nije sve. Priča počima te noći. Jer, dok je taj Nijemac spava, tu istu večer došla dva talijanska para, da išku apartman, da nemaju di spavat. Govorin in ja da ja iman apartman, ali da se barba Nijemac diže ujutro rano, za na prvi trajekt u Supetar, da žena može prominit lancune, da se ujutro naspavaju, pa da će očistit poslin. Oni pristali. Pitan ih ja a di će do tada? Ovdje, odgovoriše uglas, ka zbor bečkih dječaka . Dakle , ja iznija sve šta san ima, vina, piva i jednu veliku lubenicu, i to smo trali, do zore. Kad su Nijemci otišli, žena prominila lancune, oni pozaspali, ka, bože mi prosti, zaklani.
Dok su oni spavali, oglasija se talijanski konzul u Splitu, preko radio Splita. Nekoliko puta je davao istu izjavu, apel, talijanskim građanima, koji ljetuju u Dalmaciji, da se pokupe, i da idu u Italiju, jer, eto, Dalmacija nije sigura !!! Kad su se moji Talijani digli, ja in skuha kafu, pijemo je uz bičerin, i prvo šta san in reka, jer mi to dužnost i savjest nalaže, za apel talijanskog konzula. Svo četvero odvratiše da su oni ovdje, u Bolu, na Braču, siguri, i da oni neće ić nigdi.
Ostali su 18 dana.
Dvadeset godina poslin, žena mi je bila u Zagreb, kolovoz misec, ja kraj kuće feštan rođendan, s gostima iz kuće, roštilj, vino, pivo, standardno...
Oko pola noći, zaustavljaju se na parkingu dva velika džipa 4X4, nikad takve nisan ni vidija. Izlaze neki ljudi, iz svakoga džipa, muž i žena sa po dvoje dice.
Iz daleka se smiju, ali ja ih ne prepoznajen. Kad su došli bliže, i kad su me zagrlili, shvatio sam da su to oni "moji", od 17.8.1990. Priključili su nan se za stolon, ali jedan je odma otiša auton u Šiptara po dvi najveće torte, da se osladimo... Negdi, prid zoru, priznali su mi, oba para, da je svaki od njih, svoje starije dite začeja upravo u mojoj kući, tih kolovoških dana 1990. !
Ja, lajav kakav san, nisan moga izdržat a da ne pitan : A kad je sve to tako, šta niste došli opet u mene ? E, govori mi jedan od ova dva : Svaka kuća, svoga vraga ima ! Žena, to ti je vrag, našla neku reklamu u Italiji, za neke apartmane u Supetar, popalila se šta su bili 20 eura jeftiniji nego u Bol, i rezervirala bez moga znanja ! Ja vrtin glavon, osta san bez teksta, a Talijan će ti meni : Njanci riči da nisi reka, ja ću, umisto tebe, veće goriva potrošimo, svaki dan , do Bola i natrag, nego šta je bila razlika u cini, ali objasni ti to ženskoj pameti !!!!!!!
Naravno da su, do kraja ljetovanja, skoro svaki dan svratili na pivu, kafu i bičerin.

Sitija san se njih, prije 3 dana, kad su austrijski službeni organi uputili apel njihovim građanima, da se vrate iz Hrvatske. Ovi, ka vojska, naređenje-izvršenje, put pod noge. Hotel Bretanide, u vlasništvu Austrijanca zatvara u iduću subotu.
Ne mogu, ne komparirati, Talijane i Austrijance, ljude, ne politiku, koja je ista, dokazano, zadnjih 30 godina, brane se samo SVOJI interesi, domaći, hrvatski, iznajmljivački živalj je tu nebitan, bitno je samo gdje "ostaju" euri.
Ne treba zaboraviti da su i Beč i Rim puni balkanskog življa, koje tamo , zadnjih stotinjak godina, "drži" infrastrukturu, restorane, i ostale uslužne djelatnosti, i najviše je Hrvata, Srba i Bosanaca, koji su redom poslušni građani, i odlični radnici. Ali, to je jedna druga, zanimljiva, tema.

Brlja stoj, pamet naprijed ! I danas će, ka i onda, identično, biti između 32 i 35 C. Mašala !

[9a6r]

Gleda san dva puta mini seriju Nestali.Njih šest,ostali na od srbočetnika okupiranoj hrvatskoj zemlji,borba za život.
Zapovjednik in svako toliko:"Metak u cijev,pamet uglavu!" Sad je drugo vrime ali pomalo....

[9a2jg]

Danas, dvadesetogodišnjaci ne znaju ni pušku rastavit i sastavit, da dođe i najmanja ugroza, bolje i ne misliti što bi bilo, da ne govorim o ostalim specijalnostima.

[9a6r]

Očito je da si mi pročita misli.Ali govore da triba bižat od sukoba,rata
Znači li to da bi oni utekli da ih se sutra oružano napadne na didovini??? Pa ne možemo mi vječno leđa podmetat!

[9a6r]

Btw,kalaša san moga bez gledat rastavit i sastavit,a to nije bila moja specijalnost.Kad si zadnji put puca ? Ja prin tri miseca.Dogodine opet u ista doba.

[9a2jg]

U svim vojskama svijeta, osim u slučaju sveopćeg rata, ne dižu u rezervu osobe starije od 55 godina. Malo je bogohulno što ću reći, ali je iskreno i istinito, bolje bi danas obranili Hrvatsku ti 55-godišnjaci, od 20-godišnjaka.

[9a6r]

Ja znam jednoga od 68 koji bi gotovo sve zadaće sutra odradija deset puta bolje od ove mladeži.Osim rađe oko kompjutora,jer nas tu šišaju.Rodili su se uz njih,JBG.Sve drugo ovaj 54 godišnjak odradi bolje od njih.Pa se ti smij.

[9a2jg]

Iluzorno je govorit da netko od 55 godina, ili 68, može više, bolje, jače i dalje od 20-godišnjaka. No, 95% tih mladaca je odraslo u bumbaku, pun frižider je normalna pojava, a mater ga gleda ka da je nedonošće. Odmah potpisujem da svaki od njih može meni starome biti "profesor" za kompjuterske vještine i tipkanje po pametnom telefonu. Samo, oni su životni bogalji, oni JOŠ nisu upoznali šta je život, koja je to borba, njima je vrhunski domet SMS-ovi, društvene mreže i jedan paralelan, imaginarni svijet. Oni se i ne seksaju, kako priliči, jer, mogli bi šta ujebat, onda se za taj novi život triba brinit, odgajat, dovest do svoga kruva.
Kad in ja to znan reć, uvik isti odgovor, da san ja fosil, star , zatucan, ali isto nijedan moj argument ne mogu pobiti. Zato i nestajemo s lica Zemlje.

[9a2jg]

Srpanj 1990. , gori nebo i zemlja od žege i vrućine. Stane meni isprid kuće neki Nikola Dragić, radija je ka manoval po Bolu, desetak godina, te godine je "avancira" u poslovođu personalnog restorana u hotelu Bretanide. Jeli, poče on, imam autoradio, ajde mi ga montiraj ! Nikola, imam prečeg, ranije dogovorenog posla, ne mogu danas, dođi za par dana, odgovorim ja. Ne, on nastavi insistirati, ti meni moraš to napravit i to danas ! Nikola, ne mogu, obećao sam drugima, skini mi se ! Ti MORAŠ, proskiča on, jel' ti znaš s kim razgovaraš ? Nikola, idi u krasni kurac, i ne dolazi mi više, zaključim ja, i okrenem se prema kući, kad će ti on, meni u leđa : Čut ćete vi još za vojvodu !
Ne moram pisati odakle je bio taj Nikola, iz Otišića, o tom mjestu, i barikadama je sve napisano.
Poslije tog Nikole, "iznikao" još jedan "vojvoda", koji je radio na recepciji hotela Elaphusa, ali onaj tko je trebao reagirati nije.
Koncen kolovoza su mi rekli da su Nikolu vidili na barikadama, a ovog drugog u Kninu. Kad je rat završio, za prvog kažu da je negdje zaglavio, a drugi da je odselio u Australiju.
Zašto ovo spominjem ? Pa zato da nikad više ne budemo naivni, apolitični, zbunjeni, dobrodušni prema onim pojedincima koji nam očito ne žele dobro.

Ima još, sve je to zapisano u knjizi.